Grupa A
Mala Mojstrovka 2.332 m nadmorske visine - va dalnjen tekste Mića Mojstrovka.
Prišla nan je još jedna letnja nedeja. Nedeja kad se naše planinarsko društvo veseli još jenemu pohodu. Ovaj put za odredište je zibrano planinarenje na Miću Mojstrovku va Julijskeh Alpah. Da se ne prevarite, zovu je mića ma da ni baš tako mića govori informacija da se dela o vrhu na visine od 2.332 m.
S Milihovega smo krenuli rano jutro na 5 i pol ur s mićun kurjericun, kako bi se lagje pripejali na Vršič s kega smo odlučili krenut hodeć i na taj način izbjegli moguće prepreke ke more priuštiti uska cesta. Pojedinci su prvi put došli na vreme, a neki su malo pozaspali, ali je se to bilo va okviru vremena kega se je splanirano za krenut. Va organizacije je bitno da se predvide si mogući i nemogući faktori iznenađenja, a kako smo mi vavek dobro organizirani, panike ni bilo mesta. I ovisti put tu se našla uglavnon stara garda, ali nan se pridružilo i nekoliko noveh lic, čemu smo se si naveselili aš nan je jako drago kad got nan se neki novi član priduži i obogati grupu svojen prisustvon. Ča više to veseleje. Put nan je bil ugodan, i ča va snu, ča va jave prišli smo na našu polaznu točku "Vršič" od kuda smo krenuli na uspon. Vršič je bila i točka ka je zibrana da se razdvojimo na dve grupe, ma ovaj put bilo je to čak i na tri.
Prva grupa (grupa B) poštimala se kod pot špage i tu se je se odreda posložila garda člani ki vole špagi i kacige i malo više adrenalina, te se odvažno parićala da gre na feratu. Moran priznat da ih nisan pobrojila, ali delalo se je o sasvim solidno velikoj muško-ženskoj kumpanije, na čele s vodičen Matijun. Krenuli su po staze imena "Hanzova pot", ka je na glase kot vrlo zahtjevna s visinskun razlikun od 721 m i za ku se preporuča kaciga i pripadajuća sigurnosna oprema. Nisan ni jedan tren posumjala da će se ekipica dobro spotit, ali i da će si sigurno dat truda da zadatak odelaju kot veli.
Moja malenkost našla je pak svoje mesto pod suncen va drugoj grupe ku je sačinjavala sama lepota: trinajst šesneh ženskic (morda će ki zlobno primjetit da to ni baš pametan broj za zibrat kad se slaže grupa za avanturističku destinaciju, al mi nikad nismo bili praznovjerni). Ma no, da ne bimo bile baš tako zločeste zele smo sobun (al precizneje rečeno - on nas) jenega al ne manje važnega, leh jako bitnega člana - vodiča Alena. Ni za verovat, ali va današnje vreme jako je bitno držat do emancipacije pa se tako i va našen društve jako štimaju si moderni propisi pa da nan se muški rod ne bi osjećal zapostavljen krenuli smo si ravnopravno zgorun. Dokle gre gre! Na početke smo se jednoglasno složile da sirotemu Alenu neće bit lahko zdržat tu žensku torturu, ali on se držal fanj važan, i uvjeraval nas kako ni straha da će se snać i bez problema s toliko ženskeh prit na kraj. Kad bi ga čovek poslušal sa strane bi misle da se morda samo hvali, al' kako mi znamo jenu više, a to je da je naš Alen poštar va našen kraje (a si znamo da su poštari fanj snalažljjivi i rado primljeni va sakoj kuće - posebno pul ženskega roda :) ) znale smo da ni straha da će se snać i se poteškoće s pol muke rešit.
A sad malo preciznejeh podatke o samemu uspone po planinarskoj staze, aš bi čovek mogal reć da smo se mi tamo našle slučajno samo za popit kafe i malo poćakulat. Mislin, moramo malo tu i tamo prodiskutirat i si noviteti s našega kraja i malo kega prokomentirati, al' prvenstveno smo mi tu da razvijamo zdrav duh va zdravemu telu. Kako bi ta naša tela malo stesali krenuli smo va pohod. Kako je bilo fanj teplo, ča nas ne bi nas smelo ni čudit s obzirom na datum (12.07.) krenuli smo pomalo i više put stali da ćapamo zraka. Put ni bil baš gostoljubiv, il' prijazen kako bi nan prijateli Slovenci rekli, sam kamik na kamike i konstantna strmina, pa tako tri ure, uz jenu dužu pauzu, kad smo jednu članicu ispratili nazad zdolun. Teplina i nadmorska visina je storila svoje. Po ten siparu neken je bilo lagje, a neken teže, no na vrh smo ipak arivali točno na dogovorenu uru. Kod urice, čovek bi mislel da smo arivali z Švicarske. A na vrhe lepote: pogled se prostiral se do Triglava, a lih malo bliže postrojili su se Vela Mojstrovka, Mangart, Slemenova Špica, Škrlatica, Prisojnik...
Na vrhe smo pričekali našu kumpaniju s Hanzove poti. Nakon dobrega obroka i zajedničkega uslikavanja vrnunli smo se si skupa po našoj "Via normale". Oformili smo četiri grupe i na prvu se je činilo da će spust bit malo teži od uspona. Ma smo se prevarili, i boje da smo! Se je pasalo kod po loje.
Na cilje smo sopeta proživeli jedan od najlepšeh momenti sakega planinarenja. Onega momenta kad otpustiš špigete i zuješ teški postolini, pa obuješ tenisice ili još boje, za letnjeh pohodi, - šlape il japanke, tvoj dan je ispunjen. Uspješno si obavil zacrtani cilj: osvojil još jedan vrh, provel ugodni momenti va dragen društve, stopil se s prirodun i obećal još jedanput sam sebe da to rabi ponovit. To van je judi moji dragi………neprocjenjivo. Da bi doživjaj bil potpun rabi samo još jena (il dve) mrzle bire, a za oni manje zahtjevni dosta je i sok i/ili kafe. I našoj sreće ni kraja…. A ja, na kraje još jedan početak. Tu nas je pričekala i naša treća grupa, niš manje važna, grupa od naša tri člana ka je imela turu od uru - dve šetnje po Vršiče s kega se prostiru vedute kot na kartuline. I opet dobar početak za razmjenu iskustav današnjega dana. Si važni, zadovoljno se krcamo va kurjeru i krećemo doma. Naš prezidente, šegavo je pričekal da si malo „prićore“, ili kako bi se ono reklo malo „ubiju oko“, a onda se je najedanput se promenilo i oćutila se j' vela napetost va zrake. Ni rabilo dva put reć da je vreme za tombulu, a već su si brže – boje parićali papirići z imenom i gladili ih da ovisti put i njih sreća pogladi.
Kod i saki put neki su imeli više, neki manje sreće. Kvalitetni sponzori su i ovisti put razveselili dobitniki, a neki će opet morat pričekat neki drugi izlet pa da opet provaju sreću. Ma i ovisti put mi se opet javil osjećaj da ni bilo gubitniki med nami. Si smo se veselo vrnuli va naše Viškovo, s puno smeha i uz tihu muziku z našega studija (uz ustaljenega glazbena urednika), kuntenti i si štimani ča je još jedan vrh osvojen i ostal pokoren pod našemi nogami.
Do drugega izleta stojte mi dobro.
Andrea
Grupa B
Cilj: Mala Mojstrovka, metara 2332 (prava sitnica za naše planinarsko društvo)
Dan: vedar i sunčan (možda su neki očekivali da će tu pisati 12.07.2015)
Standardni polazak. Skupnjanje na Milihovu u cik zore (još je i mjesec bil na nebu), usputno skupljanje onih s druge strane brda i veselo putovanje u novu avanturicu može započeti.
Oko 9 sati ujutro (ili je bilo 9 i pol. Ura je u ruksaku. Tko će stalno gledati na nju u nedjelju.) iskrcavanje na prijevoju Vršič (piše na tabli 1660 m). I sada nešto što nam se u posljednje vrijeme češće dešava: razvrstavanje po grupicama za osvajenje vrha s dvije strane. Jer osvajanje vrha s dvije strane je pravo osvajanje. Nikako ne može uteć.
Dakle imamo tri grupe:
- grupa A - Alenova grupa (zato i je A) koju sačinjavaju Alen i 12 zgodnih komada. Oni idu Via Normale gore. Koliko je to bilo via normale pročitati kod Andree
- grupa B - Matijina grupa (a B je valjda zato jer sam ja bila tamo) ide po Hanzovoj Poti. I nas ima 12.
- grupa C - Duletova grupica (Zašto je to C a ne D? Možda ipak Dule nije Dule nego je Cule?) On i 2 zgodna komada osvajaju Vršič
I svi krenusmo svojim putem. Kako je društveni dogovor da se do 10% ljudstva može izgubiti po putu tako su i grupa A i grupa B ispunile svoju kvotu. A grupa C se podebljala na 5. Toliko o brojčanim stanjima.
Što reći o Hanzovoj Poti? Lijepa, zahtjevna, malo sa sajlama, malo bez sajli, puna skrivenih zavoja i iznenađenja.
Najveće iznenađenje je bila grupa Čeha (cijeli autobus) koji su pomalo išli ispred nas. Pošto smo mi imali "prirodnu kočnicu" razgledavanja dolina i ostalih vrhova nije nedostajalo. A tek vremena za fotografiranje...Pravi photo-session.
Negdje pred sam završni uspon uspjeli smo preteći cjelu grupu i sa završnim jurišom osvojti sam vrh. Mala Mojstrovka!
Tamo su nas dočekali naša dva člana B grupe (oni malo brži) i cijela A grupa (osim onih do 10% gubitka). I naravno, mi ne bi bili mi da nije palo odmah veliko slavlje i zajedničko slikanje. Jer, priznajmo, ovaj društveni izlet je bio jedan od malo zahtjevnijih. Ali nema toga vrha koji je za nas neosvojiv.
Povratak do matične C grupe je bio polagan, raspodjeljen u više grupica jer silazak Via Normale i nije baš jako normalan. A pošto nema toga puta kojeg mi ne možemo proći potpuno je normalna stvar da smo svi sretni i zadovoljni stigli do autobusa i naše C grupe.
Biba
Grupa C
Da se ne pozabi, uz grupu via normale (A), via ferrata (B) bila je i grupa C. Ni baš vezano za C vitamini ili čagod takvega, nego je to bilo po rede slovo ko je zada A i B.
Bilo je tri člani i jedan počasni. Se skupa četiri i još jedna. Obašli smo par domi, popeli se na Vršič (via normale i melišče za zgorun i zdolun), povedali sa Ajdovskom Deklicom pod Prisojnikom (bira Zlatorog). Po običaje, sa vrha Vršiča je lep razgled na se strane – sih tristoineč stupnji.
Kašneje smo se nagjedali kako se zaprave re dole sa Male Mojstrovke suludim kamikaza stilom po celemu melišću (odzgora do fanj spod zgora) i počekali smo da A i B dojdu dole (ne kot kamikaze).
Se va semu - ok.
Predrag