Polazak busom (napokon ove godine) na Slemenovu špicu (1911m) u Sloveniju. U 5.30 svi točni, čekamo da se ukrcamo i krećemo do Vršiča (1611m) naše polazne točke. Dolaskom u Vršič, čeka nas ostatak ekipe na čelu s veselom Dušankom.
Od Vršiča do Slemenove špice je sat i pol laganog hoda s visinskom razlikom od 300 metara. Vrijeme je odlično za hodati, sunce ne peče direktno, ali je tu. Čak i puše da nas lijepo zavara (kao mene) pa se nismo namazali. Zato smo došli kući crveni i lagano zagoreni.
Putem do Slemenove špice mogli smo uživati u pogledu na Jalovec i Mojstrovku iako nisu bili baš čisti vidici.
Dolaskom na Slemenovu špicu, jedno brzinsko slikanje (desetak puta) i onda na pauzu dolje niže na livadu jer je vrh premalen za sve nas. Nakon predaha i odmora krećemo prema Domu v Tamarju. Pri samom početku silasaka, opasnost od kotrljajućeg kamena koji je više nalikovao na grotu ravno pada prema meni... Ali srećom je promijenio smjer kretanja. Nastavljamo se spuštati polako i oprezno kad odjednom samo čujemo Predraga kako viče 'Joj učinilo mi se da sam vidio svoju mamu!'. Ulovio ga je grč, pa je pao i zaboravio da je s njim Biba, a ne mama. Nek' mu bude za ovaj put.
Da se ne pomisli da je samo Predrag imao svoje bisere: bila je tu i naša šjora Seka koja se spotakla pa je rekla namjerno sam… E šjora Seka, šjora Seka to vi možete Duška zavarat ma ne nas.
Putem smo sreli slovenski par koji nas je upozorio da na jednom dijelu nema staze, da je snijeg i led i da oni idu natrag uzbrdo jer se ne usude tuda proći… Ne znam što bi mi je bilo gore: da se nastavim spuštati ili da se moram vratit nazad…..
Hodamo mi tako kad odjednom zastoj, a nema semafora….Došli smo do tog snježnog dijela puta. Kad smo dobili upozorenje da je recimo sigurno i da možemo krećemo dalje u snježnu avanturu…..
Meni je to bio spust snova: pala sam ko kruška, oskliznula se i poslije nikako stić dolje od straha… Al' nisam ja ko Predrag vidjela mamu. Onda se valjda nisam jako prestrašila…
Kad vidim snijeg i led ja sam ni na nebu ni na zemlji.
Sretno smo se svi spustili. Sve je prošlo dobro te nastavljamo prema domu. Nakon dolaska i još jednog odmora u domu krećemo prema autobusu do Planice. Sigurna sam 96% da većina nije vidjela izvor Save Dolinjke točno ispod doma s lijeve strane.
Nakon ugodnog hodanja po stazi od nekih sat vremena dolazimo do Planice, alpske doline u Julijskim Alpama koja je poznata po skijaškim skokovima. Mi nismo skakutali po skakaonicama nego kada smo uočili autobus doskakutali do njega i krenuli kući.
Daja